Од Трста до Женева, преко Пизе и Берна, група београдских средњошколаца полазника Регионалног центра за таленте "Земун 1" прошла је пут којим се вековима кретала и сама наука. Врхунац је била посета ЦЕРН, месту где се данас померају границе знања.

Непосредно по повратку са осмодневног путовања Софија Благић, Милош Страка и професорка физике у Земунској гимназији Весна Чворић, посетили су нашу редакцију и пренели прве утиске. Са њима је била и Марта Ирић. Нису били у подземним тунелима ЦЕРН, али симулирали "управљање" честицама. Професорка Чворић открива да је као студент била у ЦЕРН и тада се родила идеја да једног дана одведе и своје ђаке.

Данас, десетак година касније, та идеја је постала стварност. ЦЕРН је једна од најважнијих научних институција на свету. Желела сам да ученици осете ту атмосферу, али и да видим колико је напредовао од моје прве посете - каже Чворићева. - Путовање није било фокусирано само на Швајцарску. У Трсту смо обишли Међународни институт за теоријску физику, у Фиренци Музеј Галилеја где су се упознали са зачецима развоја физике, у Пизи су видели Криви торањ, онда Церн. У Берну су посетили кућу Алберта Ајнштајна, у Минхену највећи Музеј науке и технике и после у Линцу музеј арс електроник.

Иако мало разочарани што нису видели највећи акцелератор ђаци нису крили одушевљење посетом кући "Божје честице". Нажалост због радова нисмо силазили сто метара испод земље - каже Милош, ученик Девете београдске гимназије. - То мало умањује утисак, али поставка коју смо видели била је заиста интерактивна. Посебно ми је било занимљиво играње "протонског фудбала". Посетиоци су, кроз симулације могли да "управљају" честицама и на тај начин боље разумеју њихове сударе. Сличне утиске дели и Софија, ученица Земунске гимназије. Имала сам предзнање о ЦЕРН, али ме је одушевило што смо могли сами да учествујемо у експериментима - открива она.

Није било онако како сам замишљала - мрачно, пуно машина и недоступно. Напротив, све је било врло отворено и разумљиво. Иако нису сишли у подземне тунеле ЦЕРН, ученици се враћају са нечим можда важнијим - осећајем да је наука достижна. За неке, то је већ и конкретан план. А, Милош не крије амбиције да би волео једног дана да ради у ЦЕРН.